Život u Zagvozdu 3

Litnja žega III. dio

Užeglo doboga, cvrčci zalipili za grane kostejine a stine cijuću i u ladovini…Jurka skinila šudar od latenice, vuštan podigla lipon do kolina i sila na stinu…. nisu ni tri ure, pomislila je u sebi…ma ko će izdurat dok sunce ne počme zalazit tamoka iza Bijakove. Uvatila Jurka šudar i mlatara oko sebe, nemere se živit šta od žege šta od muva i obada, ščipju po nogan, po rukan….diže se Jurka pa će naglas….lipi vas đava odnjo, pušći te me na miru!!!
Šta je Jurka…navalile, aaaa….a di će muve nego na galebinu…ha..ha…da prostiš….reće njoj Mare kad se malo bliže primakla ladu….Ajde beno, sidni ovde paš vidit, eto ti ji đavle ki da su pobisnile…ne mogu ženo ukući stat…upeklo gorika u ciglu ma igrede škripju onoga mi Boga….Jurka će njoj onako isposebe…Nu Mare sidi bliže, nešto ću ti kazat…i stine imadu uši bogovemi…uzmi onu granu i opleti oko sebe, ma šćipju bona ki da klišča imadu...sinoć ti ja sanjan moga Ivana, sunce materino…doša mi u san….Jurka će svojoj druzi kroz suze…stislo me u prsiman, a suze stisle se ukraj oka i neće pa polete, neće ženo moja… pita me moj manitaš jutros, šta ti je, šta si zanimila danas, a ja ni riči, ma ni riči ženo neće iz mene….Diže se Jurka i, stisnila šudar u ruci pa će šapaton Mari….O….Ivane sine mili….di mi te tuđina zobje…Mare moja, da mi se oči mogu nagledat moga diteta pa da umren odma, ne bi mene bila briga….Kliko san puta govorila, kliko puta mu spomenila, za ludu je sve bilo….nemoj moj Ivane, nemoj sine mili….Znaš Mare oni rodijak….proklet bijo, dabogda se zanj neznalo…zva je moga blentu da se upiše u partiju, molijo ga ki Boga, a moj nije tijo…jedanput mi je reka…oko se meni šta desi….uči dicu kako vaja, ne daj in da igda spomenu partiju pod ovizin krovon, oni ludonja od rodijaka i partija daleko od moje kuće….jesi razumila…u partiji nije bijo ni moj did, ni moj ćaća, jesan siromaj ali odranit ću ja svoju dicu i brez njizi lopova….je Mare…ovoga mi križa šta ga mečen nase….Glega Mare Jurku i skroz je zamutavila….Sićan se Mare moja…počme Jurka a glas ki da nije njojzin…Šesdeset i nika je bila, udavala se ona Mirkova mala, oša moj Ivan usvate i znaš kako je bilo, malo se popilo pa pivalo…momci ki momci, zapivalo se ženo šta nije smilo, a ko je moga dokazat to njiman, mladi i zeleni pa ne razume….ko je unda moga reć da si Hrvat i pivat po hrvatski….nesrića od onog rodijaka čujo kako moj Ivan piva sa svojizin i odma se okomoji nanj… nikoga negoli njega…dobro mu došlo osvetit se momen manitašu…Ujutro ti doša jedan čovik , a kazat ću ti poslin ko…i kaže meni….aj diži se Jurka…iman ti ništa kazat….sve je meni ženo moja bilo jasno….kukava ti ja…digla san maloga i poslala ga u moje starije male, rekla san mu…biži sine, proklet bijo rođak ti ćaćin….okrenijo se i zagrlijo me ki da je zna da iđe zauvik….reka mi je…majko, čuvaj ćaću i braću…..Prošlo je desetak dana, ja ošla u ćeri moje, a ona mi kaže, muči majo, oša je u Slavoniju a atresu ti ne smin dat….mislila san ti jadna usebi, ma neka, dite će se snač…pošteno san ga svitovala….ka ženo nakon dvi godine doša ti jedan naš tamo s butige i donijo pismo…doša čovik u noći….da ga niko ne vidi u selu….boja se on više radi moga Ivana neg radi sebe…kaže meni, nu…ovo ovdi u nalijonu, pročitaj kad te niko nevidi…a pismo sakrij na sigurno….nu, di ću ti ja jadna čitat, đavle slova ti nisan znala, dala ja pismo momen mlađen i u pojati pod svićon mali ga čita….sunce materino…on lipon u Merici, nije ti ženo moja Slavoniju ni vidijo nego sunikin je oša do Imackoga i za Meriku…spasili ga naši judi koji su bižali ki on….piše da je posla nike novce koje će nan niki čovik donit….i je…Bog mu sriću da….kad je mali pročita pismo, ja ti ga uzmen i nako sunjizin u nalijon pa u jednu čikaru…Isprid pojate bijo jedan zidić i ja ti okrenen čikaru naopako pa je zagradin u zidić, stra me bilo da mi oni jadnik o rodijaka nebi doša i primeća kuću….đava mu kosti odnjo…kukava san ti Mare moja, moje dite u tuđen svitu samo zato šta je piva rvacke pisme….aaa ženo moja, vidiš ti moje jade…nu kazat ću ja tebi….moj Ivan mi pisa jopet, kaže da se oženijo dobron ženon i da ima sina, žena mu dolika sa nikoga otoka…naše je čejade Mare…ujme meni, umalo mi srce nije puklo….
Mare sagela glavu uzela niku granu pa mlatara, tliko se uvukla u Jurkinu muku da nije obadavala muve koje su se sjatile na njezine noge…nako iz duše će Jurki….znan ja ženo moja kliko si patnje ti prošla ,a vidiš da ima Boga, opet je on pogleda na tvoje dite…upravijo je sunjizin….ooo Jurka moja oli san ti ja jadna malo jada podnila kad je moj pokonji oša u partiju, a još kad je izvuka boračku pensiju, ma kudilo me cilo selo, znaš da se u moga ćaće to nije smilo janciga spomenit….eno dolika moja braća, svi su znoj prolili da bi ništa stekli, nije ćaća da, da ijedan iđe u partiju…a svi su Jurka moja u Splitu i okolo imali stanove i lipe katrige, svi koji su ošli đavlu u tojo kolo….šta ću ti pričat, pa sve ionako znadeš….nego Jurka…bi li se mali moga vratit amo…daleko je Merika…di će tamoka dicu gojit i nigdi svoga nema….Jurka je jutito pogleda pa će njoj….ma beno jedna…di će se vratit….oli ne vidiš šta se dogodilo onemu šta je doša iz Njemačke…doša materi na sprovod i odma ga svezali i otrali, dugo se zanjega nije znalo….neka moga Ivana tamoka di je….doće vrime kad će on doć materi svojon…ja ti ga jadna….ma kliko mi je tuge u srcu tliko je radosti u meni jerbo san ga sanjala Mare moja….srića moja, sunce materino….ma zavitovala san ti se ja Sveton Anti….i Gospi sinjskoj, neka mi ga čuvadu….ovi mlađi Ante moj…kad se oženijo reka mi je…maja oko se rodi muško dat ću mu ime u bratovo, oko se rodi drugo dat ću mu u ćaćino ime…i eno vala Bogu…ima tri sina….a oni najstariji šta mu je da Ivan ime…ma jesi li ga ženo vidila…ki zrno prosa je, žvrjast ki moj Ivan….gleda je Mare pa će…..ajde đavlu…ma pjunuti ti…..ki da ti je iz usta ispa….samo gleda di će štagod zaberekinat…nu Jurka, nika mi muka ženo u štumiku, ogladnila san bogovemi ,ma sunce je debelo ošlo tamoka prikon Bijakove, ja san ti utečici ostavila šaku makaruna i sira, ajmo dolikan pa ću zera masla ugrijat i polit….ajde beno pa ćemo prizalogajit, nesmin ti ja vele jist jerbo mi more cukar skočit odnjo mu đava sriću ubi me, više san ti gladna nega sita…..diže se Jurka i korak po korak nizbrdo…ma pravo ti dobro kažeš….izletilo nan vrime, a sukizin ću se ja razgovorit oko neću sutebom Mare moja….ajde ajmo ča, odnjo đava i cukar i ovi nevajani život….gunđa Juka usebi a na lice njoj se vratila verdrina jerbo je istovarila pod kostejon jade i tugu….


Julija Stapić Katić