LITNJA ŽEGA 5.DIO

Palo sunce iza Bijakove, cvrčci pivadu zadnju lantaniju a pod kostejon dvi živice stina još vrile da moreš jaje ispeč.Ošla Jurka spratit ovce utor, vabi kenjca,a kenjac se razigra po guvnu i ne benda on šta Jurka govori.- Odnjo mi te lipi đava, vamo dolazi, platit ćeš ti meni, viče Jurka iz sveg glasa, ma cilo je selo čuje, ali kenjac po svome, neće u pojatu, a nije lud, ko more po ovoj paklenoj žegi ukući stat.Čula Mare galamu pa se popela do guvna:-A šta je beno, šta ti je kenjac kriv, šta si se narajcala, puščaj živinu da uživa, onoga mi Boga tebi je ova žega spržila možđane, kad mu dođe uče on isam. Nego, aj dođi amo pod kosteju,ispekla san uščipaka, ma nisi vake jila, reče njoj Mare ali nako ispomukla.Jurka je pogleda i kaže: eto me aj ti sidi, iđen onoj nesriči dat večeru, odnit će ga đava s bukaron u konobu pa će jopeta prilivat, a on kad pojide iđe leć pa će manje popit.
Sila Mare i čeka, ka u nika doba eto ti Jurke, na njoj vuštan o mosuline i nika škura bluza, tare ruke o traveršu, odveza šudar o latenice pa sunjizin otra sebe po obrazin, jopet ga meče na glavu i veže ispod pletenica. Lipa je žena i lipo se drži za svoje godine, rečine bokolice ki da su nove, čuva ji Jurka jerbo su joj uspomena namater, Sida do Mare i reče: Ženo moja sva san ti se uspotila dok san namirila beštiju i onoga moga benu, znaš šta mi reče, : a šta je, kud ti se žuri, zakasnit češ namisu, a ja mu kažen: eto sidit ću tute u ute gledat.
Gleda je Mare a đava njoj mira neda, bocne Jurku ki da neće: dobro ti je čovik i reka, nego i jon se jedva čeka đavla rišit iskuće, ima svoj mir.Pogleda je Jurka ispo obrva a oči joj se cakle, ma grijota je reč, ima lipe oči nika modra boja,a obrazi rumeni ki u mlade divojke,izvadi iz traverše nekoliko oraja i metne ji na kamen, Mare je gleda i reče:šta ti je beno oli nečeš probat uščipke, a Jurka njoj: eto ji tebi, dovde se čuje užegla mast, nebi ti ji ni pas ijo, podmota glavu pa se usebi nasmije da je Mare nevidi, misli ona, e bockala si ti mene cilo popodne, eto ti sad. Dade ona Mari oraje i uze uščipak: ajde ne rajcaj se, mogli su ti iboji bit, nego slušaj, umro je jutros rodijak mi Marko, Bog mu da pokoj. Moga Ivana je on spasijo kad je biža za meriku, nemogu mu ja to nikad zaboravit,iču sutra na molitvu, a mogla si i ti, ti boje znaš rozarije molit, nego, ko će mi spračat živinu sedan dana, oni moj beno nezna ni sebi dat jista a kamoli živini.Gleda je Mare pa reče: nije da ja nebi til ić nego ko će me izvuć do gorika, neće noge ženo moja slušaju, ajde vidit ćemo sutra. Jurka se ništa zamislila a Mare je upita: šta ti je, šta sad kutriš, Jurka je pogleda pa reče: sitila san kad je pokonji Ante umro, sičaš se ti, eto sad su dvojica ošla.Nu, umro Ante a Marko, Pere i Ivan došli čuvat ga cilu noć, bili su cili život zajedno, skupa pili, skupa radili a skupa se i odgojili. Žalosni njizi trojica cilu su noć oplakivali i sićali se mojega pokonjeg Ante. Tamoka pri zoru ošla cila demejana vina, Marko, Pere i Ivan ženo moja počeli pivat gange, pivadu oni ali, nije to, to, vali četvrti glas, gledaju oni pokonjega Antu, a Marko reče Peri, aj ti sute strane a ja ću suove, nauzgorimo ga zera,šta udi šta neće pivat, vali nan četvrti, a ti Ivane započni.Zapivali su ženo kliko ji je grlo nosilo, digla se čeljad, pripali se, ma ko će o stida, mrtac ukući a oni manitaši pivadu. Berekini, ma zna njizi cilo selo ali sramota judi žalosni. Dugo se je to pričalo, u devet sela se pročulo, a eto jutros Marko ode, ostala su ženo još dvojica.
Mare je gleda, podiže traveršu pa se otra po licu, ma di se neći sičat ženo moja, nego ža mi je jadnoga Marka, bijo je ki kruv šta se jide, kliko puta mi je polijo loze kad bi svoje poliva, a moj Jozo kad bi doša isplta on bi mu reka, menoj Jozo odit uloze, ja san ti ji polijo, e Bog mu da ijadu pokoja.
Bijo je berekin ki momak,nema cure kojon nije iša a nije ni on zna koju voli, eno Bog je da da oženi nako dobru ženu, vridnu sirotu, ma bijo je i on vridan i dušon dobar reče Mare i uzdane.Razgovor prikine Tone, čula je i ona da je Marko umro, znala je di su Mare i Jurka pa se sa vrja košiluka spustila da sunjima sidne i pročakula. Tone je bila mlađa od Mare i Jurke nikolko godina ali dobro su se slagale, gleda je Jurka pa reče: lip ti je taj vrčolet Tone, vidi je Mare, eto ti je đavle ki da ništa ne radi, vidi njoj kotulu i bluzu, bili se ki labud. Tone se nasmija pa reče: aj Jurka đavlu, pušči me na miru, ovo san se prisvukla da ne smrdin po ovcan, došla san malo sidit pa ću ić leć, nego reci mi imaš li mi dat malo kvasa za kruv, probile su mi se načve pa bi uzela tvoje dosutra.Izmela san mliko a brte i mečaja mi nije ki prije, morat ću odnit Milanu da mi učini drugu dok još more a kad ode i on ko će nan činit mečaje i načve kad niko više to ni nezna radit.Jurka je gleda i reče: a je, je, Tone moja, ova omladina danas ništa neće niti znadu, ajde kad pođemo ća dat ću ti kvasac i načve, ja san jutros kruv ispekla pa mi netribaju.Digle se Mare i Jurka, diže se i Tone, Jurka će Toni:čula si da je Marko umro, Tone jedva reče, ma jesan, čula san, Jurka će jopet: eto ode još jedan, a ko će sad njemu pivat, vidin ja da je i tebe žalost ujtila, i tebi je na silo dolazijo kažu, ma u Jurki uvik đava, neda njoj mira, mora ona bocnit jerbo bi pukla ki mijur.
Julija Stapić Katić

Moji dojmovi iz Jajca

Na susretima sam srela i našeg Petra Gudelja, kada sam pročitala svoje stihove posvećene Zagvozdu, Petar mi se obratio čestitkom i upitao kako to da me nije bilo u kraju nedavno gdje su pozvani mnogi književnici, isto pitanje postavio je i Petar Vulić kada je bio u Zagvozdu našem jednom književniku. Što reći, nitko me pozvao nije, očito moja djela nisu dostojna no meni je bitno da su prepoznata među velikim književnicima koji me pozivaju i koji pišu kritike o mom stvaralaštvu. Meni je bitno da sam svoj Zagvozd predstavila u najboljem svijetlu u srcu Jajca, mnoge kolege su mi pružali ruku kada sam sa pozornice pročitala stihove Montenense moj, koji su objavljeni u mojoj prvoj zbirci.

Julija

Šopovi dani na Plivi

Književna manifestacija 'Šopovi dani na Plivi 2008.' okupila je mnoge kulturne poslenike, književnike prvenstveno, kako bi se vratile emocije, položilo cvijeće na spomenik velikanu pjesničke riječi Nikoli Šopu (Jajce, 19. kolovoza 1904. - Zagreb, 2. siječnja 1982.). Niti jedan pjesnik nije s takvom lucidnošću, jednostavnošću, zadivljujućom smjelošću, pomirio opću potrebu čovjekovu i Boga u njemu, kao opće i vječito. Zato se i hodočasti Jajcu, u Šopovu čast, kako bi se skrenula pozornost, kako se ne bi zaboravio veliki pjesnik, i kako bi se nekom novom laureatu dodijelila počast za pjesnička umijeća.- Kaže Fabijan Lovrić. Među mnogobrojnim umjetnicima bila je i naša Julija Stapić Katić. Tako se na ovom pjesničkom predstavljanju našao i naš Zagvozd.Hvala Juliji za još jedno predstavljanje Zagvozda, a nazočili su još ovi umjetnici – pjesnici:Ivan Kordić, Alma Fadil Obad, Amir Talić, Ivan Maras, Branko Serdar, Dragan Mučibabić, Ervin Jahić, Esmir Salihović, Fabijan Lovrić, Fadila Nura Haver, Franjo Bratić, Fuad Kovač, Hadžem Hajdarević, Husein Dervišević, Ivo Krešić, Josip Kurevija, , Kimeta Čaušević, Krunoslav Šetka, Ljiljana Tadić, Mile Stojić, Milo Jukić, Nermina Omerbašić, Ozrenka Fišić, Petar Gudelj, Radmilo Radovanović, Samir Tahirović, Senada Zavidagić, Sonja Jurić, Stjepan Zelenika, Suvad Alagić, Suzana Lovrić, Tomislav Marijan Bilosnić, Tvrtko Klarić, Vesna Hlavaček, Zoran Kršul i Dragan Marijanović.

Ante Milić