petak, kolovoza 03, 2007

Da mi je imati svoju stinu u Zagvozdu

Nazvala me neki dan kolegica iz školske klupe davne sedamdesete godine, preko dvadeset godina živi i radi u Frankfurtu, i kaže mi.. .LISTAM NAŠE STRANICE, BOŽE LIPE LI SU... PA TE MOLIM SLIKAJ MI NAŠE SELO, ONAKO DA MI TUGA MALO MINE DOK NE DOĐEN DOLI.....A KAD ĆU DOĆI...NE ZNAN TI TO REĆI....slikala san selo, stavila sliku na računalo i suze mi krenu....u kantunu oka ostalami suza i muti mi vid....mislin se, doće ona u svoju kuću kamenu, i prošetati selom,otići do gustirne i slikat ga sa gušton, ma doću i ja i opet ga slikat, ali di ću doć....kuda prošetat....kada nema moje stine, mog lipa kamena...koji mi se svakom dolaskon ka dite radova....pa se onako zamislin u sebi...ma je li to proklestvo...jeben ti žensko kad san se ka takva rodila....čin san zacurila morala san otić, snalazit se kako znan i umin, čin san zašla doli ispod duba moja stina je pripala muškoj lozi, a ja, ja koja san se tu rodila, koja san puzala, padala i da ne rečen lizla po toj stini, ja, ta ista ja, neman ni kamenčić....neman prava na nju....tisuću puta san promišljala, zbog moje dice i zbog ove nemile tuge, ma da mi je samo zeru vrtla, zeru škripa, ma da mi je janciga jednastina ostala pa da dođen ka i ti draga moja prijateljice sa svojon dicon i da in sa ponoson kažen:ovoje matere vaše i vaša stina, ovdje san se ja rodila i svu tu ljubav šta san usadila u vas potekla je sa ove stine....zadojila san dicu svoju sa ljubavlju, da njeguju običaje koje san ja ponila iz našeg Zagvozda, da sa ponoson kažu kako su i oni zagvoške krvi...okrenila san se na neki drugi put koji opet vodi mom Zagvozdu, put na kojem slikam, pišem, ali opet o toj stini, slike tužne i mnogi zapisi tužni svjedoče i svedoči će o mojoj velikoj ljubavi prema rodnoj grudi, prema mojoj otetoj stini, tako je draga moja prijateljice u mojoj prvoj zbirci pjesama veći dio posvećen samo i samo Zagvozdu, a druga koja će ubrzo se pojavit i u tvojoj ruci nosi naziv ¸¨STINA¨,u njoj ćeš čitajući saznati više nego što ti sada pokušavam reči, a godinama da ti pišenne mogu ti opisati što nosim u sebi, duboko u sebi, zato ne tuguj, ne pati, imaš gdje doći, imaš se ćemo radovati, tvoje te selo čeka, tvoja stina te čeka, a čekat ću te i ja samo...ne na stini, već na cesti, čekat ću te doli ispod duba....gdje smo se ka dica znale čekati kada bi krenuli u školu....i kao što sam u svojoj zbirci rekla...zajedno smo otišle iz našeg Zagvozda, ali Zagvozd iz nas nije otišao nikada...
Julija Stapić Katić
--

Nema komentara: