Dimna kužinica

Otpuva je vitar lepušinu,
utrnijo vatru na kominu,
svu je tugu
zbijo u kužinu,
rđav bronzin
na komaštran cvili
di su oni
šta su iz njeg jili.

Prašnjav bijac
na tlevu se smota,
davno nekom
on bijo je dota,
puvajku je
ožeg zagrlijo,
a pod mažon
tronožac se skrijo,
bidnom crvi
noge izbužgale
jedva da su
još uspravno stale.

Otpuva vitar
i lug sa komina,
otpuva je
i cripnju gori s greda
brez čejada
ostala kužina
pa sad komin
u nebo vedro gleda.

Ne vonjadu
na kruv dani više
ni na zeje, suđuk, divenicu,
rđav bronzin
oplakuju kiše
a ja moju
dimnu kužinicu.

Šta ću Bože
reć ćeri, šta sinu
kad požele vidit didovinu,
oče li i mene
izdat moje stine
ka ja njizi
zbog klete tuđine.

Julija Stapić Katić

Split, 16.07.2008.