Pjesme

ZLATNI KLAS

Sićan se
pokrila bi mater
krpon tisto,
u drvenin načvan
boje će uskvasa,
zamirisalo bi
cilo malo misto
o domaćeg brašna
našeg zlaton klasa.
Doli na kominu
plamen cripnju liže,
vaja skupit žeru
i s lugon je miša,
sukja dim visoko
nebu je sve bliže,
vaja kruv zaprečat
jerbo mu je priša.
Razjarila bi vatru
na kominu mati,
unda bi stavila
dva lista kupusa
vaja sada tistu
lipi oblik dati,
ima mater mota,
vaja reč ukusa.
Vonja misto malo
zove usta suva
da vrate se dani
iz zlatnega klasa,
ali nema više mati
nit slatkega kruva,
nema više smija
nit dičijeg glasa.





NESTALI SNI

Dugo već ne sanjan
one lipe snove
ka da mi je niko
ukra moje sne,
dugo me moj Zagvozd
u njiman ne zove
čak iz oka slike
nestale su sve...
Oblaci sivi od riči,
dlanovi puni kiše,
zvona sa zvonika
nit vidin niti čujen,
...zašto moje snove
ne mogu sanjat više?
Koga upitati...kome da virujen...
Dugo nisan čula
glas iz mista moga,
nit vidila pute
šta vode do sriće,
vratit će se slike
mista jedinoga,
ali snovi moji...
vratiti se neće...
Molila san zoru
al me čula nije
da mi snove vrati
pune uspomena,
da mi vrati sve šta
imala san prije,
puno prije oveg
nesritnog vrimena.

Julija Stapić Katić